Прича о Михајлу није само лична прича једног дечака, једне породице. Ово је прича и једне учионице, једне школе, једног града…

У брзом темпу живота и времену које живимо, школа и сви њени чланови, добро знају за праве животне вредности, за хумане и етичке принципе.

Михајлова болест, али и његов несвакидашњи ведар дух и омамљујући оптимизам, помогли су њему али и свима нама који га познајемо. Ми са којима је проводио своје безбрижне школске дане. Он је охрабривао нас, учитеље и школске другаре, а истовремено и ми њега многобројним активностима и акцијама које су укључивале ученике, наставнике и родитеље наше школе.

У више наврата смо показали колективно да смо положили тест хуманости, солидарности и саосећања. Доказали да свака акција има своју реакцију, да свако ангажовање даје резултате.

После операције малог мозга, где није могао бити у целини уклоњен, следи зрачење, дуготрајан процес са неизвесним исходом. У међувремену креће борба за нове, иновативне технике приступа злоћудном тумору у иностраним клиникама. Михајло одлази у Истанбул, хитна операција и дуготрајан опоравак.

Све то време борба се одвија и у нашој, Михајловој школи, његовој другој кући. Организујемо радионице, спортске турнире, продајне базаре, лицитације, и последња у низу, осмомартовска хуманитарна акција. Удружујемо се поново, новац намењен за поклоне, преусмерава се за лечење Михајла. Сва одељења наше школе новчана средства уплатила су на Михајлов рачун Буди хумаман.

Поносна на све нас, посебно Михајлове другаре и великим надама за Михајла, поручујем да “Идемо даље” и како би његови другари рекли кад га поздрављају “Победоћемо заједно”. Најважније лекције о животу уче се у тешким ситуацијама и сталном даривању, и речима и делима.

Срдачан поздрав

Биљана Генцел

Михајлова учитељица