Савиндан, домострој народног етичког кода
Човек је спуштен у време. И свако се време човеку, с разлогом, чини – тешким. Тешко је пронаћи ток бивства који се, у историји рода људског именује временом, а да није заоденут – „тешкоћом“. Човек је бреме времена савладавао како је умео. Она граница која је одређивала вечну тескобу избора пута и места под Сунцем уписану у време, свакако је (најпре и једино!) његов – морални код. Јер без тог „Божјег гласа“ у себи не би било ни „духовног мача“ (својеврсног „унутрашњег лењира“) којим се мери и одсеца добро од лошег, истина од лажи, светлост од тмине. Тумачења времена и његовог духа могу (и морају) бити различита, у зависности из ког се угла истина сагледава, из ког јој се правца прилази, али, суштински, ту – релативности нема!
Српски је народ, на тежачком тлу Балкана, вековима био пред тескобом моралних избора. Дал’ због самог земљописа или пак можда географије духа, тек, његови су избори увек били некако тежи и већи од оних које су други народи решавали у свом грађењу историјског идентитета. Између привида „лакоће“ пристајања на наметану „неминовност“ (како се зло овде увек представљало) и амбиса несреће коју је одбијање носило, једном утабану стазу духовног избора својих светих предака, српски народ, ни по цену најстрашнијег страдања, није напуштао.
А цена тог избора је увек била висока – највиша! Али, управо је тај избор и дефинисао духовни карактер народа чије су лобање требале бити тек градивни материјал туђих кућа на темељима светих задужбина наших предака.
Свети Сава је у готово читавом последњем миленијуму наше историје свакако онај саборни домострој, онај неугасли огањ духа око ког су столећа окупљала прогањан и најсуровије сатиран народ, народ коме су векови били катакомбе, а не станиште, огањ који је грејао и у животу одржавао управо вечним искрама „духовног мача“ и „унутрашњег лењира“, жар којим је профилисана морална величина коју историја, у чистијем и узвишенијем облику, ретко када (ако је уопште и) видела, док је богочежњиви и мирољубиви народ себе једнако уписивао у историјске уџбенике епиком отпора, како вековном монструозном зулуму азијатском, тако и потоњим злочинима својих, по имену хришћанских комшија, попут никада забележене херојске епопеје 1. Светског рата и (на жалост и – понос) још много пута и пре и после, у својој мученичкој историји…
Велика је духовна радост што је, ево већ безмало три деценије од када се Свети Сава „вратио“ у српске школе, тј. од када смо се ми, опет у невољма и тешким временима, што је кулминирало 90-тих година прошлог века, вратили њему.
Поново призваног у српским школама и српској просвети, обележавање Савиндана је већ деценијама посебан дан и у нашој школи, централно место нашег школског календара као исказ стремљења да се образ људски сачува и у савременом образовном процесу, да су моралне вредости које су усађене у темељ наше историје, у духовни темељ Студенице, Високих Дечана и Грачанице, Милешеве и Острога, у те прве школе писмености и прве библиотеке, прве болнице и штампарије, вековне вредности које су довеле до тога да се њима вођено и грађено српско име нађе и на спомен-табли, као пример незабележене људскости, у седишту Међународног црвеног крста у Женеви, речима: „Буди тако хуман као што је била хумана Србија 1885. године“, пример су и сведочанство незалазних идеала и моралних вредности које су нас уписале у Вечну књигу Живота!
Наша школа је имала и ту духовну радост да су најревноснији пастири светосавског духовног рода, у времену кроз које управо немирно пловимо, посећивали нашу школу, па је, између осталог, у јануару 2009. године, из руке блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија (и на његов предлог) школи додељен Орден Светог Саве другог степена, да је и блаженопочивши патријарх Иринеј неколико пута био наш гост, између осталог и на Савиндан 2011, чије смо вам речи, тада изговорене, понудили у презентованој видео ретроспективи, коју смо приредили за овогодишњу „дигиталну“ Светосавску академију. Верујемо да је њихов смисао и данас једнако бистар и актуелан, можда чак и више него тада, јер су времена (ко би рекао?!) – тешка!
А да су тешка, најтежа, сувишно је трошити речи. И зато, у вери да ће нас етички код који нам је завештан делатним духом љубави Светог нам оца Саве и нади да ћемо превладати громадне тешкоће које нам хоризонти будућих дана носе, желимо да свима вама, нашим драгим ученицима и њиховим поштованим родитељима, драгим пријатељима и сарадницима, честитамо данашњи празник, црвено слово које није само додатна боја на папиру пролазности већ белег истинског прегнућа да будемо и останемо – људи!
Срећна нам Школска слава!
На Савиндан, 2021.
Небојша Раичковић,
наставник ликовне културе у ОШ „Лазар Саватић
